moj grad i ja
Hteo sam reci...mnooogo sam hteo reci.
Moj grad je moj svet u malom i ponekad se osecam kao deo njegovog tkiva i srecan sam zbog toga,a opet zna se desiti da patim zajedno sa njim pod naletom olujnih vetrova i kisha...,da sagorevam na zezi i ochekujem kapljicu kishe da me rashladi..Verujem da i vecina vas svoj grad ili selo dozivljava na slichan nachin..Ovde je naravno na delu pokushaj da prichu o gradu podredim prichi o prijateljima i ljubavi...koliko sam uspeo u tom prosudite sami...Zapravo ovo je trebala biti osnova za pochetak romana koji bi pisao u prepisci sa dragom osobom iz trenutka u trenutak-iz dana u dan,ali na drugoj strani nije bash bilo dovoljno sluha ili necheg drugog-to ni sad ne znam.Ipak mislim da je zatajila kreacija u tom trenu,a ona je inache "kratkog daha",ali verujem da ce jednom ipak sve doci na svoje mesto.. Milan Draga moja,Kad sam ovako usmaljen,ma i na trenutak ja se svakako prisećam onih koji su mi dragi,pa naravno i tebe draga moja među prvima..i prva misao mi je uvek:-“Bože, šta li sad radi“?-Da li i ti ovako fiksiranog pogleda odsustvujući iz stvarnosti i briga toneš u vreme i nadaš se sreći i boljem sutra,koje evo-samo što nije?..-Smešiš li se i na trenutak samo draga moja?-Možda ti bilo kojim povodom i ja padam na pamet,kao i ti meni?“E pa, evo ja te se sećam uvek rado ii...Hoću da te pozdravim i makar i malo doprinesem, da u ovom tmurnom vremenu budeš vedrija i da te svakako podsetim-da neko misli na tebe i pozdravlja te izgledajući kroz prozor u magličastu stvarnost verujući u ljubav svim srcem..Negde u daljini se oblaci razdiru u dronjke iz kojih se cedi i zadnja kap kiše na polja i krovove..U predahu između obaveza tražim mir.U čitanje sam se malo dao..Nisam poodavno,pa je red.Nekako sam prazan kad ništa ne čitam,a čitam obično po dve knjige paralelno kada sam u tom elementu i to obično različitog žanra..Gledam kroz prozor često i čekam..Gledam grad-ljude...Tako sam srećan što sam gore,ali ne zato što sam iznad ljudi-to nikada nisam ni hteo ni želeo,nego zato što sam iznad događaja,a to me svakako umiruje i daje neku posebnu snagu, da istrajem u ime sebe i nas...u ime života koji buja i traži,nadire i isčekuje-vreba..Odmah ispod dole je gradska tržnica i mnoštvo..Svako u svojim mislima juri.Nastoji da bude prvi-ispred,pre svih..Da bude iznad, kao ja sada što sam,ali na žalost mnogi nastoje, da budu iznad ljudi,pa čak i iznad života samog..Svako u svoju iluziju utanja,kao što glava u mek jastuk se smešta,a onda predaje snovima..Svako se sam sebi čini izuzetno važnim i bitnim,onako nezamenljivim,kao da baš on je tako Bogom dana duša, koja će evo već sledećeg dana promeniti svet i pročuti se..A grad je nevelik,onako taman naspram ljudi u njemu,nikako da se otme čamotinji...Većinom ulicom prolaze (na žalost), namrgođena lica i tek po neki osmejak uglavnom na mlađima,a i to nekako udešeno,pa više liči na keženje zuba ili facijalni grč..Pokušavam prosto klizeći kroz tu gomilu, poneki pogled da ukradem, da proniknem u misli zabrinute majke ili potištenog starca,koji zuri u prostor i vreme i nešto stalno isčekuje..Da, to je posebno zanimljivo,ako se dobro zagledaš u starije ljude kada su usamljeni,odmah ćeš primetiti,da oni stalno nešto isčekuju od nekud, kao neki znak sa neba,neki mig-poziv,možda uptsvo prokazanje...Oni su izabrani!-to im na licu piše..A za šta?Pa zar je to važno?Za život recimo-kakav god bio-život je,makar se sveo i na čekanje..I tad se setim naravno, da sam i saam deo te gomile, koja se kreće bezglavo i u svim pravcima istovremeno i pravi metež,pa zato i žurim, da odem gore u sopstvenu zamišljenu udobnost..jer ostati među njima je isto, kao ostati u sedlu skoro pobesnelog mustanga,koji je svu snagu upregao, da te sa sebe zbaci..da te skine od gore..jer on ne voli nikog iznad,ma kako dobar i blag bio..Ako je neko iznad njega,onda se on ne oseća slobodnim više,a sloboda mu je draža od života..Da li si nekada jahala konja?Kakav uzvišen osećaj.Ujedinjeni-pamet,snaga i život hrle u prostor kroz vreme..Čovek dobije želju,da se nikada ne zaustavi.Da ceo život ostane u sedlu i galopira prostorom kroz vekove..i više ne jašeš običnog konja,nego Pegaza ili bar Jabučila.A onda, kad se popnem i bacim pogled odozgo, kroz glavu mi prolazi da:-I nepoznat-nepoznatome može prijatelj biti,ako je ljubavlju zadojen i ne muči ga sebičnost,nego je voljan da se daje i prima samo ono što mu dobrovoljno daju i što mu stvarno pripada..Svako ko je igda voleo iskreno,vazda će znati i osećati šta je to i kako izgleda čovek zadojen ljubavlju...koji ume da voli, ali i da prašta..Samo kad bismo smogli snage,pa da nas ne obuzima zavist i želja da napakostimo,da dominiramo nad drugima,da varamo,da uživamo u tuđoj patnji i nesnalaženju.Tužna je ta sreća na kraju svakome od nas..Desi se ponekad, da koza ili muflon verući se po liticama i tražeći bolji grm da obrsti i bokor trave da opase,potisne kamen ispod sebe,koji za sobom pogura i mnoge druge i cela lavina se sruči na njeno mladunče, koje je ostalo ispod da je čeka, da sita siđe i nahrani ga...a ona onda danima tuguje i obilazi ono mesto, gde ga je ostavila i gladuje...Tako i ljudi,gurajući se za bolje mesto i položaj, ponekad nepromišljeno,zatrpaju svoje mlade gomilom nemara i gluposti..hrpom pravila i zahteva, koji ograničavaju slobodu i život sam..U svemu tome se krije i neka posebna narav u nas,u kojoj ima dobrote često više za druge-za tuđine,nego za nas same,a naviknuti na servilnost, klanjamo se toliko dugo i duboko, dok nam potpuno ne dosadi i dok nas sasvim ne unize do bola,a onda dižemo još jednu bunu i ginemo herojski...Poseban deo naše kulture je posvećen „putniku namerniku“ i pažnji koja mu se ukazuje,a sve to zato što smo „izgradili kuću na sred puta“,pa mnogi ovuda prolaze i dobri i nezahvalni,a mi eto opstajemo i puna srca ih čekamo i ispraćamo nudeći uvek da nam se vrate,da nas se sete,jer mi se njih uvek sećamo i pamtimo ih po dobru ili zlu svejedno je,mada zlopamtila nismo..jer mi moramo i hoćemo da čekamo čitavu večnost, da sreća dođe i u naš kraj niz ove iste carske drumove kojima i mi i oni idemo u večnost,a drugi uporno stižu za nama radujući se..Nekoliko kapi niz okno sustižu se u žurbi..i to me podseća na vreme..Ah to vreme...uvek nepredvidivo..Danas kišan dan...Nad mojim gradom vlada mir..Nad mojim osrednjim po malo zbunjenim gradom,koji još nije ni pravac svoga širenja odredio, nego se nasumce razasuo dolinom u pramenovima kroz zelenilo koje buja,pritešnjen između reka,planine i brda okolnih-evo se sve više po obroncima penje ka meni i još više-ide ka nebu..protkana uskim ulicama,predgrađa ćute tišinu predvečerja...S prozora u potkrovlju ville na zaravni iznad moga grada,kao na mrtvoj straži stojim ja i pokisle ptice u krošnjama šćućurene...Vijugaju kapljice,niz okna zamagljena,a ja čekam sunce proletnje da ponovo obasja predeo i pozove ptice i cveće da se raduju,da zamirišu polja,a ja ću pustiti srce, da samo bira šta mu je činiti kraj nabujale reke.. na cvetnoj livadi i pticama tik iznad glave u krošnjama...Liči li možda na raj..?-,makar i po mirisu zemlje i tihom zovu iskona..po pesmi kosa u predvečerja i biglisanju slavuja u krošnji jutrom ranim...po rujnim zorama iznad brda u voćnjacima i livadama...po zrikavcima u letnjoj noći i dušama zaljubljenim na mesečini..Nosim se mišlju o lepoti i sreći beskrajnoj i ne dam tuzi da se penje ka meni, goore..Ljubavlju prelivam polja i šume i tako se od sivila branim..Po malo olovno nebo-neoceđeno, ko mokra ponjava iznad glava čami,a neposlušne kapi hrle u ponor i pretvaraju se u milione želja,a samo po neka na lati ruža i karanfila se topi...blistajući na suncu proletnjem kao smaragdi na devojačkom vratu i opijena mirisom i bajnom bojom, polako kopni vraćajući se u nebo...Sećanjem na tebe i na sve dobre ljude-prijatelje još od detinjstva ja se uz sreću držim...i volim ovo brdo..i ovaj grad ispod mene, što polako raste i uranja u blagu tufnastu noć,razapetu između neba i zemlje...On je stecište svih mojih želja i mladalačkih snova i nadanja..uspeha i padova u životu.Ako te nekada put nanese ovuda,oslušni šapat ovih šuma..udahni duboko svežinu brda,i pomiriši najlepše cveće, pa pusti život neka teče,a ti sačekaj odmori trenutak- izmami sreću iz zaborava..I posle kiše uvek sunce dođe.Zove ga nada uporno da se vrati..Možda je tvoj grad manji ili veći od moga grada,ali mu duša nije veća ni toplija..Moj grad ume da peva i da se smeje glasno i iskreno..Jedino on na ovom svetu, ima dušu primerenu meni i ja njemu...i zato stojim ovde na ovom brdu iznad njega, na mrtvoj straži, sa pticama koje uzleću ponekad do oblaka, kao da nekom ne nebu izveštaj nose o nama-o životu,a onda ponovo sleću na tek olistale grane i pevaju..Uživam dok ih hranim ukraj šume,a onda slušam poj..Gledam vreme koje protiče pored mog grada,odlazi..I svakog dana tako.Ovde na brdu iznad mog grada, sećam se nas,prijatelja i uspomena..Tako i ovaj put.Ceo grad stoji i čeka Sunce da se vrati i razlije božansku toplinu po nama..Ovo je moj grad i moje brdo i cveće na mrtvoj straži i ja..Poneka pokisla ptica poskoči s grane na granu jedva mašući otežalim krilima..Negde u daljini miriše vedrina-nazire se i lagano bliži, mameći uzdah..Pozdravljam te draga moja i želim, da te ispunjava radost... i stojim ovde, na brdu iznad vremena i događaja i gledam grad i ljude,mnoštvo.Mislim na tebe i volim te i još uvek verujem u nas..Suton je...
MJ Lo 2007